Atinska priča sa trenerom CSKA: Kod Željka sam shvatio da ne znam ništa o košarci i koliko mogu da naučim

Koje su najčešće zamke u razvojnom putu jednog trenera?
“Kada stekneš prva iskustva i počneš da ih primenjuješ, pomalo napreduješ i onda pomisliš da znaš sve. To je najopasniji momenat i baš tu mnogi se sapletu, zbog čega prestane njihov dalji razvoj. Kada sam radio sa Željkom, brzo sam shvatio da ne znam ništa o košarci, a to shvatanje mi je pomoglo da učim još više. To mi je mnogo pomoglo, jer da sam pomislio kako znam sve, verovatno bih dobro nagrabusio. Kroz karijeru, što sam više gledao košarku, što sam više radio, shvatao sam da imam još više novih stvari koje mogu da naučim. Nikada ne poznaješ košarku do kraja, uvek ima nešto drugo, novo što možeš da shvatiš i kasnije primeniš u svom radu. Istovremeno, moraš da imaš prave moralne vrednosti. Često volim da kažem da su neki ljudi dobro ’opremljeni’ da rade ovaj posao, ali brzo nestanu jer idu prečicama, pogrešnim stazama i onda počnu da iskazuju svoj ego, ne pokažu dovoljno strpljenja da postanu treneri. Ovo nije lak posao, teško je postati trener i nema tih prečica koje mogu da ti ubrzaju razvojni put, da te učine dobrim stručnjakom. Moraš baš mnogo da ’krvariš’, da radiš i patiš, da bi došao od tačke A do tačke B i napredovao. Ljudi koji nemaju dovoljno strpljenja, prosto nestaju. Uvek je važno imati mentora, nekog ko je ovaj posao obavljao dosta više od tebe i može da te usmeri“.

Pošto ste radili kod Željka Obradovića, trenera koji ne pristaje ni na šta manje od savršenstva u radu i tako je izgradio svoje ime, da li je bilo trenutaka kada ste posumnjali u sebe, odnosno da li možete da iznesete teret onoga što se od vas traži?
“Nisam nikad sumnjao u sebe, baš zato što sam vrlo rano shvatio koliko malo znam o košarci. Već mi je bilo u glavi da mi je to šansa da učim i samo sam morao da zaslužim priliku kroz težak rad i zalaganje, da dobijem mogućnost da radim posao samostalno. Kada radite za nekog kao što je Željko ili Dimitris, ne možete da se poredite sa njima, ne možete da očekujete da ćete biti na istom nivou sa njima. Ako to uradite, stavićete sebe u nezgodnu poziciju. Ne smete da se poredite ni sa kim, niste tu gde jeste zato što nešto znate, već zato što treba da učite, da radite mnogo kako biste došli u situaciju da im pomognete“.

Šta je najveća stvar koju ste naučili od njih dvojice tokom 17 godina saradnje?
“Naučio sam se radnoj etici, metodici, brzo sam shvatio da ono što ti smatraš svojim limitom, zaista nije tvoj plafon. Ako guraš sebe napred, brzo uvidiš da si sposoban za mnogo više. Istovremeno, ne možete da budete previše strogi prema sebi. Naučio sam da se samopouzdanje gradi kroz učenje i rad. Što više znaš, bićeš bolji u svom poslu, jer će ljudi početi da ti veruju više. Kada ti Željko kaže nešto, ti znaš da ti to govori čovek koji se već toliko puta dokazao u ovom svetu, u to niko ne sumnja. Kroz stalnu demonstraciju znanja, kroz odgovore na razna pitanja ili dela na parketu, pokazuješ svoju vrednost. Iza svega toga je mnogo odricanja, rada, učenja... Ne želiš da dođeš u situaciju da si previše pametan u nečemu. Iza velikog znanja stoji još veći rad. To se uči“.

VRATIĆE SE CSKA TAMO GDE PRIPADA

Andreas Pistiolis (©VTB liga)

Da se vratimo na početak intervjua... Rekli ste da je u vreme kada ste bili pomoćnik CSKA prolazio kroz “godine uspeha“, da li verujete da će se one vratiti za klub koji je sada već tri godine pod embargom, zajedno sa ostatkom zemlje i drugim timovima?
“Verujem da će se CSKA vratiti tamo gde pripada. Biće potrebno vreme. Gradili smo nešto mnogo godina, CSKA je dugo bio redovan učesnik Fajnal fora, konkurent za titulu. To nije samo pitanje budžeta, jer mnogi klubovi mogu da imaju pare i dobre igrače, ali CSKA je imao organizaciju na visokom nivou i timski DNK. Sada radimo jako na tome da zadržimo taj DNK, ali biće potrebno mnogo vremena da se sve ponovo izgradi. Kada se vratimo, moraćemo da krenemo sve ispočetka, da pravimo roster, da privučemo prave igrače. Neće se CSKA samo vratiti u Evroligu i odmah sigurno biti učesnik Fajnal fora. Možda hoće, možda neće, to niko ne zna. Potrebno je vreme, ali imamo sve što je potrebno da se vratimo tamo gde pripadamo. I dalje postoji taj DNK, imamo izuzetnu organizaciju, sve uslove koje jedan klub treba da ima kako bi bio protagonista u Evroligi“.

Da li je tokom prethodne godine bilo trenutaka kada ste pomislili da bi stvari mogle da se okrenu nabolje za klub, odnosno da postoji šansa za eventualni povratak u Evroligu?
“Bilo je trenutaka u sezoni kada se činilo da bi to moglo da se dogodi. Međutim, isto tako imamo dosta iskustva sa tim kako svet funkcioniše. Nismo nijednog trenutka bili ni previše optimistični, ni pesimistični. Čekali smo, znamo šta mora da se dogodi da bismo se vratili u Evroligu, a to nema samo veze sa košarkom. To je stvar politike, povezana je sa stvarima na koje ne možemo da utičemo. Zato se nismo nadali previše, bili smo fokusirani na naše tadašnje ciljeve, da osvojimo VTB i stvorimo najbolji mogući tim, to su dve stvari koje su nam bile jako važne. Sve ostalo nam je bilo negde u malom mozgu“.

Koliko je onda zapravo teško sačuvati prepoznatljivi identitet o kojem ste govorili malopre, u situaciji kada znate da ne možete da igrate elitni nivo košarke u Evropi?
“Izazovno je, ali ne i nemoguće. Nije lako. Moraš da pokažeš određeni stav, karakter. Bilo da igraš u NBA ili u nekom podmlatku, ponašanje će pokazati da li možeš da budeš najbolji među najboljima. To je ono što mi pokušavamo da ostvarimo. Imamo igrače koji to znaju, poput Kurbanova i Antonova, koji su iskusili Evroligu u zlatno vreme CSKA, to je ono što pokušavamo da prenesemo na ostatak tima. Oduvek sam se takmičio za najviše ciljeve, radio u sistemu kakvi su Panatinaikos i CSKA, pa samim tim stalno težim tome da prenesem taj karakter na nove igrače, mlade i one koji će biti kostur tima kada se vratimo u Evroligu“.

ALEKSA DOBIO PONUDU KOJU NISMO MOGLI DA IZJEDNAČIMO

Aleksa Avramović (©VTB liga)

Tokom prošlog razgovora za Mozzart Sport, tokom VTB Ol stara, govorili ste o Aleksi Avramoviću i rekli da je poput poklona za tim. Sada karijeru nastavlja u Dubaiju, a VTB ostaje bez igrača koji je dobio brojne simpatije ruske javnosti, sa strane je izgledalo da ima status prave superzvezde...
“Ljudi žele da gledaju zvezde i to je deo ruskog načina funkcionisanja. Generalno, ljudi vole zvezde, protagoniste, heroje... Aleksa nije takav, on je pre svega timski igrač, neko ko dolazi u tim i želi prvo da pomogne svima, da ih učini boljim, a onda da se pokaže. Takvo je moje iskustvo sa njim. Zahvalan sam na saradnji koju smo imali. Znam da ljudi sa strane posmatraju stvari drugačije od trenera. Imali smo sjajnu saradnju, osvojili trofeje. Bilo je uspona i padova, naravno, dobrih i loših momenata, ali Aleksi je bilo jako lepo u Rusiji i to nam je bilo mnogo važno, uvek je pokušavao da bude najbolji, da pomogne svima, sveukupno saradnja je bila vrlo uspešna“.

Da li je postojala uopšte šansa da ostane u CSKA?
“Gledajte, plan jeste bio da ostane. Međutim, u CSKA jako poštujemo ljude i njihovu budućnost. Dobio je ponudu koju nismo mogli da izjednačimo, niti smo mogli da odbijemo. Ipak se radi o životu jednog čoveka, nismo hteli da mu branimo nešto, već smo hteli da mu pomognemo, da uradi najbolju stvar za sebe. Čak i da je ostao, znam da bi bio srećan u Moskvi i timu, kao što bismo i mi bili srećni sa njim. Iako je imao još godinu ugovora, nikada ne bismo odbili šansu kakva se ukazala Aleksi, da se vrati u Evroligu, da dobije ugovor kakav jeste, da osigura ne samo sebe, već i svoju porodicu. To nikom ne bismo uskratili. Da ta ponuda nije stigla, ostao bi u Moskvi“.

BRINE ME FRAGMENTACIJA KOŠARKE, A DA SE NIJE DESILA KORONA...

Kako gledate na trenutnu klimu u evropskoj košarci?
“Evropska košarka i naročito Evroliga morali su da pređu preko nekih neprirodnih prepreka proteklih godina“, zastaje grčki stručnjak i zatim poručuje:
“Evroliga je išla dobrim putem i onda se desila korona. Svi smo morali da naučimo kako da je preživimo. Počeli su ratovi u Ukrajini i Izraelu, nas nema na košarkaškoj mapi i mislim da je izostanak ruskih klubova jak udarac za Evroligu. Takođe, ni situacija sa izraelskim klubovima nije idealna. Stvari koje nemaju veze sa košarkom se upliću i vuku je unazad. Da se sve ove stvari nisu desile, verujem da bi Evroliga bila na još višem nivou u odnosu na sadašnji“.

Na sve to imamo i priču o stvaranju novog takmičenja...
“To je fragmentacija košarke, koja mi se nimalo ne dopada. Stvari koje dešavaju sa FIBA i NBA koji želi da uđe na evropsko tržište, kidaju košarku na delove i to mi se ne sviđa. Izuzetno verujem u Evroligu i kako se gradila godinama, sada takođe imamo i novu stranicu u istoriji takmičenja sa još više učesnika, uz Dubai koji je ušao što je po meni interesantan eksperiment. Moramo da zapamtimo da je košarka sport, a Evroliga biznis. Produkt. Tokom godina, Evroliga je pokušavala da se proširi na tržišta poput Engleske, da više uključi Nemačku i Francusku, htela je da fudbalske sile ulože novac i to se nije dogodilo. Logičan mi je korak da se proba nešto novo, da se vidi koliko može tržište da se proširi i ko može da učestvuje, ko može više da investira... Situacija sa Dubaijem je interesantna i videćemo kako će dalje da se razvija. Iskreno, Evroliga nema šta da izgubi sa proširenjem. Ako i ne uspe, uvek može da se vrati na manji broj učesnika. Opet, ako se ruski klubovi vrate kada se rat završi i situacija normalizuje, možda bismo mogli da gledamo Evroligu sa 24 učesnika. Svakako je dobro što sve veći broj klubova želi da bude deo Evrolige. Tada bismo više ličili na NBA“.

Ipak...
“Ono što me brine jeste format. Veliki sam fan sistema ’svako sa svakim’ koji gledamo godinama unazad, vrlo interesantan i napet format. Ne znam koliko će širenje uticati na takmičarski aspekt, na intenzitet Evrolige. Moto Evrolige je da je ’svaka utakmica bitna’ i stvarno je tako. Ne bih voleo da Evroliga izgubi ovaj deo svog identiteta“.

Tu je i druga strana medalje, da je na već pretrpan godišnji kalendar takmičenja dodato još utakmica i igrači najviše trpe u svemu tome...
“Da ponovim onaj deo da je košarka biznis, ali i da na to dodam da su igrači ljudska bića. Ne sviđa mi se to šta radimo igračima. Evroliga je jako kompetitivna i stvarno je svaka utakmica bitna, nikad ne možeš da se opustiš. Pogledajte samo šta sve to radi njihovim telima. U nekom trenutku moramo da razmislimo o tome šta radimo igračima i da ih podržimo više, da učinimo ovaj ekosistem humanijim za njih. Svi će reći da su plaćeni mnogo novca, ali to ne menja stvari. To ne menja posledice koje stalni rad i guranje sebe napred radi tvom telu. U nekom trenutku treba da shvatimo da svi ti konflikti i fragmentacije, političke igre dovode do toga da igrači najviše pate. U nekom trenutku moramo da se zamislimo, da vidimo šta radimo igračima i koliko trpe. Moramo da smislimo različite načine kako da promenimo stvari, jer ako ih konstantno samo budemo gurali napred, u nekom trenutku će pući ili će početi da pružaju otpor. Nema treće opcije“.

O TEU, SPANULISU, ŠARASU...

Miloš Teodosić (©Star Sport)

Kada govorimo o igračima, jedan koji je obeležio evropsku košarku u poslednje dve decenije je Miloš Teodosić. Nedavno je odlučio da ode u igračku penziju. Kako gledate na saradnju koju ste imali sa njim?
“Imao sam zaista sreću da radim sa nekim izuzetnim imenima, a Miloš je među njima. Pričamo o jednom od najvećih talenata u istoriji evropske košarke. Naš život je bio lak, kada smo imali čoveka poput Miloša. Izmišljao je akcije gotovo ni iz čega, njegovo razumevanje košarke bilo je na višem nivou, a talenat ogroman. Imao je pobednički mentalitet, mnogo puta je u velikim mečevima pokazao ko je i šta je. Bilo je izuzetno uživanje gledati ga i sarađivati sa njim. Šteta je što je prestao da igra košarku, ali opet, ovo je dobra situacija za nove generacije da se ugledaju na njega i to kako je igrao, da pokušaju još više da budu kao on. Gledati ga kako igra košarku iz prvog reda je nešto posebno, jer to nije privilegija mnogih“.

Kada se Teodosić penzionisao, Dimitris Itudis se javio na poziv Mozzart Sporta i govorio rado o Miloševoj karijeri. Jedna stvar koja je posebno privukla pažnju je Itudisova izjava da “takva košarkaška genijalnost može da ponudi neka nova rešenja“.
“Bio bih jako srećan da Miloš nastavi rad u bilo kojoj funkciji. Ne znam kako on razmišlja i to je jako interesantno videti. Saglasan sam sa Dimitrisom, njegovo razumevanje košarke i IQ su na uzvišenom nivou i u bilo kojoj funkciji bi se dobro snašao. Čemu god da se posveti, siguran sam da može da donese dosta toga dobrog košarci“.

Još jedan as sa kojim ste imali priliku da sarađujete je Vasilis Spanulis. Posle izvanredne igračke karijere postao je trener o kojem svi pričaju. Bio je nadomak evroligaške titule u svojoj prvoj sezoni u elitnom društvu, pokazuje da je trener velikog potencijala. Da li su Miloš i on ti veliki košarkaški umovi koji su potrebni evropskoj košarci u budućnosti?
“Oni su potpuno različiti karakteri, ali uticaj koji su imali na košarku bio je ogroman. Drugačiji tip igrača, drugačiji karakteri, ali obojica velikani. Srećan sam što sam radio sa obojicom, ali i drugim igračima poput Šarasa ili Dijamantidisa... Bili je drugačija osoba. Evo, daću vam primer... Kada sam gledao ’The Last Dance’, priču o Majklu Džordanu i Čikago Bulsima, stvari koje sam čuo i video u tom dokumentarcu podsećaju me na Spanulisa. On je taj tip osobe. Neverovatan takmičar, pun samopouzdanja i radne etike... Sada sve to prenosi na trenerski posao. I dalje ima ogroman plafon u svojoj trenerskoj karijeri. Verujem da će sledeću njegovu sezonu svi želeti da vide. Biće mu to prva puna sezona koju će započeti u Evroligi, gradiće svoj tim i treniraće ga od prvog dana. Tu ćemo videti njegov pun potencijal u Evroligi“.

Pomenuli ste Šarunasa Jasikevičijusa, novog šampiona Evrope sa Fenerbahčeom. Šira javnost je donedavno govorila kako se na njegova leđa nagomilavao pritisak propuštenih šansi da ranije osvoji titulu prvaka Evrope. Da li je ovaj pehar, odnosno kompletna tripla kruna sa Fenerom nešto što će ga podići na sledeći nivo?
“Pazite, Šaras je lako mogao da uzme titulu i ranije. Ali, znate, naš posao je ponekad nepošten i mnogo težak. Postoji samo jedan šampion i niko ne može da ti garantuje da ćeš to postati. Da se vratim na početak intervjua, mnogi treneri nikada ne dobiju šansu da rade u Evroligi, da budu konkurentni i da igraju za titule. Šaras je svoj posao radio dobro, bio je uvek prisutan, samo mu je falio taj dodatni korak da potvrdi da je ovaj tip trenera, iako sam lično znao da jeste čak i bez titule. Ipak, druga je priča kada se osvoji. Da, verujem da te titula, koju je Šaras osvojio, stavlja u posebnu grupu trenera, elitnu, transformiše te. Opet, već se dokazao kroz košarku koju su njegovi timovi igrali, dokazao je već i ranije da je elitni nivo, zato mu ljudi veruju, zato su svi bili spremni da investiraju u njega. Dobio je sada ono što je zaslužio i to ga svrstava definitivno u elitnu grupu“.

SRBIJA DOKAZ DA NATURALIZACIJA NIJE POTREBNA

Košarkaši Srbije (©Star Sport)

Kako vam izgleda situacija u grčkoj reprezentativnoj košarci? Da li vam se čini da je nakon Janisa Adetokunba Grčka zapala u procep, da sada nedostaje sledeći veliki talenat koji bi bio zalog za budućnost?
“Kada imate nekog poput Adetokunba, teško da možete da imate veći talenat. Kada govorimo o perspektivi, malo je zemalja na svetu koje konstantno proizvode top talente. Srbija je najbolji primer, stalno pravite kvalitetne igrače (smeh). Po meni, Srbija ima veći košarkaški DNK od bilo koje zemlje na svetu i to je istina. Što se tiče svih ostalih, ne mogu konstantno da proizvodite top talente. Grčka jeste imala generaciju Papalukasa, Dijamantidisa i Spanulisa u isto vreme, njih su nasledili Slukas, Papanikolau, Janis... Proći će određeni period pre nego što nova generacija preuzme komandu, ali verujem da ćemo proizvesti nove zvezde. Imamo zanimljive talente čije vreme dolazi, ali znamo svi da tranzicija iz talentovanog klinca u prvoklasni kvalitet nije tako laka. Video sam mnoge talentovane momke koji prosto nestanu spletom okolnosti“, priča Pistiolis i dodaje:
“Kada govorimo o reprezentacijama i turnirima na tom nivou, to su specifična takmičenja. Ne treba zaboraviti da u reprezentaciji mnogo zavisi od momentuma. Jedan takav smo iskoristili 1987. kada smo osvojili Evrobasket. Opet, to nije indikacija nivoa košarke. Pre svega, Evrobasket traje dve-tri sedmice. Jedan igrač se povredi i sve se okrene naglavačke. Jedan loša utakmica može da ti poremeti ceo turnir. Jedan dobar momenat može da te pretvori u šampiona...“

Ali...
“Ono što mi najviše smeta jeste naturalizacija igrača. To nas dovodi do pitanja da li reprezentacije zaista predstavljaju svoje zemlje, kada tek tako daju pasoše stranim košarkašima... Sve više počinjemo da ličimo na klubove, a ne na nacionalne timove. Malo je sastava koji beže od naturalizacije i opet je Srbija najbolji primer. Vi igrate samo sa svojim igračima, svojom decom i talentom. Dakle, imamo dokaz da možete da uspete i ako se uzdate samo u ono što imate. A onda opet, pogledajte Francusku pre 15 godina. I tada je imala vrhunske igrače, ali nekako nije uspevala da napravi rezultat i tako je bilo sve do jednog trenutka, kada je sve eksplodiralo. Iz toga je Francuska uhvatila zamajac i počela da proizvodi još i više top igrača, postala je konstantna u tome. Španija, recimo, ima veliku tradiciju, ali nije uvek na najveća takmičenja slala ono najbolje što ima. Verujem da ne treba da ocenjujete košarku u jednoj zemlji samo na osnovu (ne)uspeha reprezentacije. Čudno je, jako nezgodno razmišljati tako“.

Kada već pričate o deljenju pasoša, srpski narod je vrlo ponosan na činjenicu da je jedan od poslednjih bastiona ideje da se takmiči samo sa svojim igračima i radije bi bili poslednji sa onim što ima, nego da dovodi nekog sa strane...
“Zašto biste to uopšte i radili“, pita nas rođeni Atinjanin i nastavlja:
“To vam ne treba. Zato i treba svi da se zapitamo, šta radimo kada šaljemo svoje reprezentacije na takmičenja, kada biramo igrače. Ne mora sve ni da bude pitanje nacionalnosti i evo daću vam najbolji primer toga – Janisa Adetokunba. On nije tipični Grk, ima nigerijske korene, ali u mojoj glavi je on 100 odsto Grk. Priča grčki jezik, živeo je ovde, produkt je ovog sistema, školovao se ovde. On je Grk. S druge strane su igrači koji nikada nisu nogom kročili na tlo neke države i dobiju pasoš, pa onda i dres reprezentacije. Ne želim nikog da osuđujem, to je odluka nadležnih organizacija, Saveza... Zato se i postavlja pitanje nacionalnog identiteta reprezentacije. Nisam fan toga, ali jesam želje i nečije volje da obuče dres i bori se za moju reprezentaciju, zemlju i grb. Opet, da li je to onda predstavljanje jedne države. Još jedan dobar primer je Nikola Mirotić. On nije nužno Španac, nije rođen tamo, ali jeste proizvod tog sistema, tamo se razvijao kao igrač i čovek godinama. To mi je okej, ali kada dovedeš nekog ko nije bio ni sekund u tvojoj zemlji i dobije sve, to nije nešto drugo i nije dobro. Srbiji ne treba da ulazi u te vode, jer ima sve – talente, ponos, kvalitet, tradiciju“.

U košarci ste preko 25 godina, videli ste kako se menjala kroz godine i sada ste deo onoga što zovemo modernom igrom. A, šta predviđate u budućnosti?
“Iz ličnog iskustva, košarka se menja u mikrociklusima. Neke stvari se promene, neke nestanu, a onda baš te koje se izbrišu i svi zaboravimo na njih, vrate se i naprave određene promene u košarci. To govorim iz taktičkog dela. Budućnost košarke ide u smeru ’All-Round’ košarke, gde svi igraju sve, sa mnogo atleta. Ono što nikad neće izaći iz mode su pobednički mentalitet, radna etika i mentalna snaga. Nema veze kako igraš, da li si atleta ili ne, ovi kvaliteti uvek će biti važni za košarku“, zaključuje Andreas Pistiolis intervju za Mozzart Sport.